Ponekad sebe damo nekome koga jedva poznajemo. Ponekad tražimo da se vrati neko za koga smo jedva čekali da ode. Pokekad dođe neko koga vetar je doneo da nas spasi od sebe samih. Ponekad vetar je u grudima prejak da se oganj zagasi od bola, a boli i plačemo sami kao snovi i java kad se sretnu na obali jecaja.
Boli kao stega , Ahilova peta, srećan sam k'o smreka.
-Петар II Петровић Његош